Кикинда је град на крајњем северу Баната. Мало људи у српској јавности зна да је у том граду живео и радио један од највећих православних светитеља савременог доба – Свети Јован Шангајски. Један од најбољих његових биографа, Бернард ле Каро, 2005. објављује веома детаљну биографију овог српско-руског свеца, пореклом из породице малоруског племства, који је носио име Михаил, тако се и потписивао пре монашења, (а замонашио се у Србији, узевши име Јован), да би током свог богатог мисионарског рада (Филипини, на пример) стекао велико уважавање и након своје кончине прослављен као Свети Јован Шангајски и Сан-Франциски и тако је и уписан у календару СПЦ и РПЦ.
Важно је рећи да је један од његових предака био Свети Јован Тобољски (+1715), по коме је можда и добио име. Зна се у Србији доста о Светом Јовану Шангајском, многи спомињу да је био продавац новина у центру Београда, да је владика Николај често њега наводио као пример, али је ипак мање осветљен његов рад као вероучитеља, док је још био у тадашњој Краљевини СХС, где се обрео након бољшевичке револуције. Отац Милош Весин је писао да је од 1921. го 1934. „живео међу нама“.
Захваљујући јереју Николи Мишковићу из Кикинде дошли смо до података да је био професор веронауке у Српској државној гимназију у Великој Кикинди, док је протођакон Владислав Вуловић (1963-2005) утврдио да је Јован Максимовић био контракт. суплент Државне гимназије 1925/1926, потписујући се у уписници V разреда, разредног старешине Добрице Попадића, као Михаило, а следеће школске године као Јован (после монашења у Миљковом манастиру). Даница Белош, дипл.правник, сачинила је списак 38-оро ученика гимназије родом из Мокрина, којима је веронауку предавао Јован Максимовић (међу њима био је Јован Адамов, дипл.инж. у Торонту, Аркадије Штетин, Васа Новаков, Мита Адамов и други који су увек са великим поштовањем чували сећање на свог вероучитеља).
Када је верска настава враћена у школе 2001, поменути протођакон Вуловић је свим кикиндским школама даровао икону Светог Јована Шангајског. Сећање на свеца који је био неко време Кикинђанин и даље постоји међу православном омладином у Кикинди. Један од повода за новинарско истраживање ове теме било је и писмо које је будући светац упутио кикиндским ђацима.
Млади јеромонах није имао могућности да се дуго наслађује манастирском тишином. Године 1925. постављен је за вероучитеља у државној гимназији у Великој Кикинди, у Банату. Ову дужност је обављао до 1927.године. Својим ученицима и ученицама упутио је следеће опроштајно писмо, које сведочи о његовој пастирској бризи и љубави:
„Драги моји ученици и ученице!
На моју велику жалост, нисам остављен на дужности вашег вероучитеља. /…/ Две школске године сам провео са вама, поучавајући вас истинама православне вере и проповедајући вам реч Божију. Време које сам провео с вама никад неће нестати из мог сећања. Као увек, и сад се често сећам свих вас, сваког понаособ. /…/ Увек ћу вас сматрати својим драгим ученицима, и биће ми пријатно, ако ни ви мене не будете заборављали, шаљући ми повремено писма. /…/ Али, највише ћу се радовати кад сазнам да мој рад с вама није био узалудан, да чините оно што сте увек слушали од мене. Волите Бога, будите одани православној вери. /…/ У цркву не треба ићи ради људи, већ ради Бога, Који види види ко и с каквим срцем долази. Слушајте онога ко буде ваш вероучитељ и немојте да учите веронауку због оцена, већ да бисте сазнали вољу нашег Небеског Оца. Будите покорни вашим родитељима, као што се Христос покоравао Пресветој Дјеви Марији. Будите послушни вашим учитељима и свима старијима који вас уче добру. Радите и чувајте се лењости, која је мајка свих порока. А највише се чувајте свађа, опраштајте једни другима када сте увређени. Не заборавите: ко се свађа – радује ђавола; ко мири друге – помаже Христу и биће примљен у Царство Небеско као син Божији (в.: Мт.5,9)
Пошто немам могућност да сваком пошаљем ово моје писмо, шаљем свима чије адресе знам, али преко њих се обраћам свима и желео бих да га по могућству сваки мој ученик и ученица прочитају и (да) се моје речи дотакну ваших срца и оставе траг у вашим душама“.
(Извор: православие.ру)
Гимназија „Душан Васиљев“ у Кикинди најстарија је средња школа у граду, основана још 1858.године као „Великокикиндска Гимназија“. Разговарали смо са директором кикиндске гимназије г. Љубомиром Замуровићем.
*Поштовани г.Замуровићу, какав значај има за Вас чињеница да је неколико година, у установи на чијем сте челу тренутно, радио Св.Јован Шангајски? Он је називан и последњим „васељенским светитељем“, а градови у којима је био су на више контитената. Поменућемо само неке: Шангај, Сан Франциско, Марсеј, Београд, Битољ, а, ето и Кикинда. Шта се чини да се сачува успомена на њега у Гимназији?
Пошто сам шест година био православни катихета у Гимназији, чињеница да је светитељ ту радио натерала ме је да Светог Јована Шангајског вратим у Гимназију. Читајући писмо које је Светитељ написао гимназијалцима, видео сам колика је његова посвећеност раду у школи. Како је радио у Гимназији, тако је радио на свим местима којима је прошетао својим босим стопалима. Моја је жеља да Свети Јован буде светитељ-заштитник наше школе, и да га обележавамо према црквеном календару као славу колектива школе. Ове године на скроман начин смо први пут обележили његов празник – 2.јула.
*Свети Јован Шангајски је својим кикиндским ученицима упутио писмо. Како то да је доскора било мање познато у нашој јавности? Уопште речено, како обновити сећање на живот и рад тако значајног човека за цело православље не само у Кикинди? У Кикинди Св.Јован Шангајски нема ниједну улицу, на пример.
Кроз писмо се види љубав Светог Јована Шангајског према позиву којим се једно време бавио и љубав према деци која су обележила његове просветарске дане. Чињеница је да је Свети Јован Србин кога је канонизовала Руска православна црква и тиме показала да су наша два народа не само братски, већ да смо једно православно биће. Да ли ће кикиндска јавност препознати оно што је Свети Јован за читав православни свет, показаће време које долази.
*Шта бисте поручили српској јавности као директор школе која покушава да обнови сећање на своје великане?
Као што дрво кроз своје корене црпи храну из земље, а својим лишћем и крошњом иде ка сунцу, тако и наш народ не може да очекује да ће крошња да се подигне високо ако корени које имамо нису довољно дубоки. Ако их посечемо, крошња ће се осушити и неће је бити. Ми имамо чврсто упориште у вери кроз Светог Јована Шангајског, нема потребе да лутамо у потрази са својим идентитетом.
И на крају специјално за читаоце Геополитике, замолили смо Ранка Гојковића, православног публицисту да нам појасни у чему је још значај Св.Јована Шангајског, а аутор књиге „Знаменити Срби у руској историји“ каже: „Јован Шангајски је један од последњих светитеља васељенског значаја. Прво, он је заједнички српско-руски светитељ (канонизован од стране РПЦЗ и СПЦ, потом и РПЦ), чиме је још једном потврдио и утврдио Промислитељске братске везе Срба и Руса као народа. Друго, у њему су оваплоћене речи Спаситељеве да ће се Јеванђеље Христово пре Његовог другог славног доласка проповедати по целом свету. Мисионарио је у Европи, Азији и Америци, свугде остављајући неизбрисив траг и мноштво духовних чеда која су и сами постајали стубови православља, попут Серафима Роуза. Пружао је за живота молитвену помоћ људима разних народа и конфесија, али је био строг чувар православних канона, никада не делећи екуменистичке илузије о хришћанском братству православних и римокатолика.
Посебно је значајно његово светоотачки утемељено разобличавање јеретичког учења Сергеја Булгакова о софијанизму. Треба рећи да је Свети Јован Шангајски веома поштован међу нашим верницима, у својој другој отаџбини и отаџбини својих предака. Док сам проучавао његов живот, радећи на књизи „Знаменити Срби у руској историји“, од монахиња манастира Миљково где се замонашио, чуо са причу о чудесном јављању Светог Јована Шангајског појединим Србима који су после долазили у Миљково и причали о јављању светитеља. Дакле, он је и данас делатни заступник српског рода коме се треба молити“.
Аутор истраживања и текста Горан Игић
ИЗВОР: ГЕОПОЛИТИКА/АУТОР (1.10.2018.)